TROKUT SEĆANJA

TROKUT SEĆANJA

Intermezzo drugi

- I eto mene ovde, razjebanog, nedoraslog, samog... - drhtavim grlom završi Janjin. Davor ga je gledao blagim pogledom, ali onda izoštri oči i baci pogled natrag van rova, ne bi li osmotrio da li Rusi opet potežu oružje. Kiša se polako smirivala, a tri vojnika su i dalje bila pod pritiskom, što zbog neprijatelja, što zbog ličnih demona.

- Jebi ga baš, Janjine, a ja mislio da sam ja najgore prošao... - prozubi Gvozden, te obori glavu.

- Ne trudim se da ispadnem išta jadniji od tebe, kolega. - proslovi Janjin, te repertira pušku.

- Štaviše, ne vidim ni poentu toga. Ti barem lakše dišeš. Ja sam pušač.

Na ovo se Gvozden nasmeja.

- I posle ovakvog života, ti imaš samopouzdanja da izvaljuješ fore. Ajh, Janjine! Triput si jača osoba od mene.

Davor je stajao mirno i osmatrao.

- Ne reče mi, šta ti bi s majkom? Zna li gde si?

- Ma jok. Javili su mi prekjuče ovi iz obaveštajne, kažu da je još u komi. Sestrica mi se, pak, probudila, ali ima neku traumu i malko joj je sećanje poremećeno.

- To je jebeno. Mogu samo da zamislim kako je nekome kada ima nekog izuzetno mladog a bolešljivog.

Na ovo Davor poskoči dublje u rov, na šta su se ova dvojica blago presekla.

- Nema ih. Seronje izgleda spavaju.

Davor onda okrete glavu natrag ka izlazu iz rova.

- Ili čekaju priliku...

Janjin tada leže na zemlju umoran, a Gvozden podiže glavu ka Davoru.

- Vidim da si nervozan. Mislim da to nije samo zbog prisnih nam suseda gore. - dobaci Davoru Gvozden. Ovaj obori pogled na njega.

- Dakle, ko je u pitanju? Koliko godina i koliko boluje?

Davor opet pogleda van rova i progovori:

- Eee, dečače...Dečaci od života ošamareni. Mnogo sam ja proživeo i preživeo, video i ne video, osetio i zažalio...

Onda blago obori obrve i spusti zenice ka zemlji.

- U pitanju je moja ćerka...