Angel of broken Halo

TROKUT SEĆANJA

2009-07-17T13:01:00.000-07:00

TROKUT SEĆANJA

Intermezzo drugi

- I eto mene ovde, razjebanog, nedoraslog, samog... - drhtavim grlom završi Janjin. Davor ga je gledao blagim pogledom, ali onda izoštri oči i baci pogled natrag van rova, ne bi li osmotrio da li Rusi opet potežu oružje. Kiša se polako smirivala, a tri vojnika su i dalje bila pod pritiskom, što zbog neprijatelja, što zbog ličnih demona.

- Jebi ga baš, Janjine, a ja mislio da sam ja najgore prošao... - prozubi Gvozden, te obori glavu.

- Ne trudim se da ispadnem išta jadniji od tebe, kolega. - proslovi Janjin, te repertira pušku.

- Štaviše, ne vidim ni poentu toga. Ti barem lakše dišeš. Ja sam pušač.

Na ovo se Gvozden nasmeja.

- I posle ovakvog života, ti imaš samopouzdanja da izvaljuješ fore. Ajh, Janjine! Triput si jača osoba od mene.

Davor je stajao mirno i osmatrao.

- Ne reče mi, šta ti bi s majkom? Zna li gde si?

- Ma jok. Javili su mi prekjuče ovi iz obaveštajne, kažu da je još u komi. Sestrica mi se, pak, probudila, ali ima neku traumu i malko joj je sećanje poremećeno.

- To je jebeno. Mogu samo da zamislim kako je nekome kada ima nekog izuzetno mladog a bolešljivog.

Na ovo Davor poskoči dublje u rov, na šta su se ova dvojica blago presekla.

- Nema ih. Seronje izgleda spavaju.

Davor onda okrete glavu natrag ka izlazu iz rova.

- Ili čekaju priliku...

Janjin tada leže na zemlju umoran, a Gvozden podiže glavu ka Davoru.

- Vidim da si nervozan. Mislim da to nije samo zbog prisnih nam suseda gore. - dobaci Davoru Gvozden. Ovaj obori pogled na njega.

- Dakle, ko je u pitanju? Koliko godina i koliko boluje?

Davor opet pogleda van rova i progovori:

- Eee, dečače...Dečaci od života ošamareni. Mnogo sam ja proživeo i preživeo, video i ne video, osetio i zažalio...

Onda blago obori obrve i spusti zenice ka zemlji.

- U pitanju je moja ćerka...

TROKUT SEĆANJA

2009-04-13T14:04:00.000-07:00

TROKUT SEĆANJA

IKEBANA

Eh, moja priča je davno otpočela. Rastao sam u predgrađu Kijeva, ali u skoro skroz srpskoj familiji. Otac mi je bio odatle, pa mi otud i ime. No, izbi ti ono sranje, ona revolucija Istočnih liberatora, pa prebegnem ja za Zaječar. Imao sam samo 17 godina kada sam se zaposlio na jednom gradilištu.

Naime, gradila se nova bolnica u čast pokojnog Dragoljuba Mićunovića, na istom mestu gde je izbavio onu klinku iz saobraćajke. Radio sam standardne usrane posliće – te nosi kofu, te guraj kolica, te čukaj eksere, te pneumatski čekić, te ovo, te ono. Uglavnom, šef me nije vario ni pet posto. Kad god sam nešto radio, on mi se drao i tražio mi je mane. Recimo, ja guram kolica do kuke, spreman da ih zakačim i otpremim tako gore, a on se šeta i kaže, onako pun sebe:

- Jeli, Čeh, umoran li si?

- Nisam, šefe, i nisam Čeh, iz Ukrajine sam.

Pa me je gledao jedno minut-dva popreko.

- A da ti mene ne lažeš malo, Čeh?

- Kako to, šefe?

- Pa kako to nisi umoran, a ideš sporije od moje prababe u kolicima? Ajde, ne izležavaj se tu, nego radi. Nisam ti ja neki tamo balavac iz Češke da te puštam da se izmotavaš!

Ja sam kipteo, ali rekoh majka mi je stara i ne može da radi od rane na rukama, pa sam trpeo. A svakog dana bi nešto drugo leglo – ili bi me grdio zbog lošeg slaganja džakova cementa, ili bi mi se drao što ne zavijam matice dovoljno tesno, a neretko me je i udarao što ne dodajem crepove i limove dovoljno brzo. Ostali radnici su mi se smejali glasno i grohotno. Bio sam mlad, jebiga, nedovoljno iskusan, pa me je prepišavao svako od kmeta do vlastelina.

Uvek sam se vraćao kući sa istim dočekom – mali, nikakav stan. Majka pogrbljena i u bolovima sedi kraj kreveca gde mi leži najmlađa sestra, bolesna od sarsa. Bratić se igra u ćošku sobe s igračkama koje bi našao u kontejneru kraj naše stambene zgrade. Jad i beda. Ta rutina, gde ja ustajem, odlazim na posao, radim do 11 uveče, te se vratim i umoran k’o pas legam da spavam samo da bih sledeće jutro radio isto to, me je sekla poput tupe sablje. Mada, jednog dana, negde u septembru, tačno mesec dana posle mog rođendana, vratih se ja kući i zateknem majku kako kleči na podu, drži ono raspeće što joj je moj otac poklonio još u Kijevu, i moli se tiho. Ona se okrete i pogleda me bledo. Stajao sam kao ukopan. Ona je onda ustala, prišla mi je i poluglasno rekla:

- Sine, daj otkaz.

Nisam hteo da nastavljam razgovor, ali me je ona povukla za rukav i molećivo otpočela:

- Sine, patiš! Daj otkaz tamo, zaposli se negde drugde, negde lakše! Ajde, moli te majka!!

- Majko, nemoj! – viknuo sam. Ne znam ni šta sam time hteo da kažem; da li nemoj da pričaš ili nemoj da me sažaljevaš. Srce me je bolelo kada me je pustila iz naručja i legla na postelju kraj sestrice.

Sutradan nisam otišao na posao. Majci je iste večeri pozlilo, te su je internisti odveli u Dom zdravlja. I nju i sestricu. Doktor je bio surov i kratak, rekavši mi da moraju da ostanu u bolnici „na neodređeno vreme“, jer su uslovi za život kod nas bili i više nego užasni. Sa 18 godina i nimalo radnog iskustva, kao i sa mizernim imetkom, nisam smeo da se žalim. Braca nije bio kući taj dan kad sam došao. Pobegao je negde. Ni sad ne znam gde je. Nisam hteo to da kažem majci. Nisam ni mogao, zapravo, jer su i ona i sestrica bile u nekom obliku kome, a meni kao balavcu bez zdravstvenog nije bilo dozvoljeno da uđem. Mislim da je to bila jedina bolnica koja nije poštovala protokol EU o ravnopravnosti bolesnih i porodice istih. Sutradan na poslu me je čekalo sranje. Šef me je gledao bledo i popreko kad sam ušao kroz glavnu kapiju gradilišta?

- Gde si ti juče, pizdo jedna češka?

- Majci mi je pozlilo. Morao sam da je otpratim do bolnice i –

- Daj, ne seri, Čeh! Čak i da ti jeste keva nešto bolesna, ti imaš obavezu da ovo dovršiš!

- Ja nisam Čeh... – krenem ja polako.

- Slušaj me i ne prekidaj, gnjido! Boli me kurac masni za tvoju kevu! I da ti umre, ne interesuje me. Ili radiš ovde, ili šut-karta! Pa biraj, mamlaze češki.

U tom momentu sam pukao. Potegao sam ruku i raspalio ga posred onog dlakavog nosa. Kljusnuo je na zemlju i plakao od bola.

- Nisam Čeh, pička ti materina neopevana! I uzmeš li mi majku još koji put u usta i uvrediš bilo kako, oči ću ti izvaditi i preklati te javno!! Dajem otkaz.

On je nešto mumlao, ali nisam se mnogo trudio da ga slušam. Otišao sam pravo kući, dok su me ostali radnici posmatrali kao da sam duh, zombi ili šta već. Tamo sam spakovao stvari i krenuo negde, bilo gde, samo da odem iz Zaječara. Idući tako, uputio sam se ka nekom selu, zvanom Mreščetica. Skorije je formirano i sagrađeno, te ima taj neki noviji izgled. No, selo ko selo, malo ljudi, mnogo pijandura.

Tamo sam radio u nekoj radnji, kao čistač i delom prodavac. Jednom je ušla jedna simpatična devojka, sve tiha i pokunjena. Gledala me je kako brišem pločice, te izusti:

- Ovaj...erm...propustio si...jedno mesto...ovde na....

Gledam je ja, a dođe mi da se smejem kako je simpatična i kako se trudi da kaže nešto, a vidno je sramota.

- Malecka, pa ne ujedam ja! – viknuh joj smešeći se, I ona se tad nasmeja, pa smo se tu i upoznali. Zvala se Tanja, i bila je ćerka jedinog poslastičara u selu. Da ne dužim priču, dve-tri nedelje je prošlo, pa smo se i zvanično ušemili, pa sam se i preselio kod nje. Imala je jednu kolibu pookraj jednog vinograda, koju joj je njen ćale prepisao, te je imala dozvolu da s njom radi šta hoće. Tu smo se i de facto verili, obećavši da ćemo se stvarno venčati posle krize.

No, opet je sranje došlo na vrata. Kako sam sve više stario, sve teže sam živeo. Seoska vlast me je jebavala oko isprava, misleći da sam špijun iz Vladivostoka. Tanja me je sve manje gledala kao prijatelja i tobože verenika, a sve više nekako sumnjičavo, kao da sam stranac. Nisam se javljao majci. Nisam hteo. Možda se žena oporavlja, pa želi mir i tišinu. Ne trebaju joj moje muke i jad, mislio sam tada. Jedne noći, tako, vraćam se ja sa nekog posla, a Tanja, onako sedeći na zajedničkoj postelji, me pogleda zabezeknuto.

- Gde...gde si dosad....? – upitala me je.

- Pa radio, ženo, gde... – odgovorih joj ja. Ona briznu u plač.

- Šta ti je, zaboga? – upitam je ja, a pritisak već skače.

- Radio, a? Kod Milene Ljubine, jel tako? – procvile ona.

- O čemu pričaš ti, bre? – upitah je ja oštrije.

- Kaži mi, šta to ona ima a ja ne? Para sigurno nema...

- Ama šta lupaš, bre, ženo?! – viknuh ja tada, a ruka mi se tresla ko nenormalna.

Ona snizi ton i obori glavu.

- Lepo po selu kažu...mnogo si postao bezobrazan....

Tad ja riknuh kao razjareni vepar i skočih da dohvatim ikebanu koja je stajala na vrhu police, pa je hitnuh ka njoj. Kako je pogodila posred slepoočnice, iz glave joj je prošikljala krv. No, za divno čudo, nije ni vrisnula niti šta..

- Ako ti toliko smetam, onda odoh u kurac. Snađi se već bez mene, kad ti je selo preče nego ja. – dobacio sam joj kako sam izlazio iz kolibe. Ona me je posmatrala tužno, ali nije me odvraćala od odluke.

Bejaše to nekih pola godine pre ovog sranja u kome smo sad. Već su legale regrutacije, pa sam mislio da prekratim i vreme i muke upisom u vojsku i pogibijom negde na frontu. Pred sam ulazak u kamion koji je išao za vojnu bazu Balkanskih EU trupa u Tuzli, ugledao sam jednog dečaka koji je bio jako sličan mom braci. Prodavao je ruže na ulici, i pio šamare od obližnjih vojnika kojim je smetao nudeći im bele latičarke za djeve i supruge. No, skrenuvši pogled, ušao sam u kamion. Resto je sve vojna istorija...

TROKUT SEĆANJA

2009-02-23T12:45:00.000-08:00

INTERMEZZO PRVI

- I šta da vam kažem, od tad samo menjam ratišta i rovove. - dobaci na kraju Gvozden. - I nadam se da je živa i zdrava...Marija...

Davor i Janjin su ga gledali pomalo setno, te Davor naglo mahnu rukom nadole.

- Pih, jebem ti i Ruse i Istočni blok! Samo da mi je da stesam nekog od njihovih zvaničnika, uh ala bi mi leglo. - viknu Davor.

- Ma znam osećaj. Slušam premijera Uzginova juče na radiju, a on "Mi napadamo Srbiju jer želimo da je zaštitimo od zapadnjačkih laži, da ih vratimo na pravi put." Zaštite moj kurac. Sve što im je bitno jeste naš lignit i vojvođanska nafta. - reče Gvozden, te pažljivo vrati sliku u zadnji džep. - Govnar...

Tog trena i Davor i Gvozden pogledaše u Janjina.

- Ti si beše odatle negde? Iz neke istočnjačke države? - upita ga Gvozden, dok je Davor okrenuo glavu i osmatrao polje.

- Pa da. - Odgovori Janjin, pa sede na zemlju. - Rodom, ne narodom.

- Slušaj, ako ti smeta, promenićemo temu, vidim da si nešto tih...

- Ma opušteno. Ionako ne podnosim ta goveda otkad znam za sebe.

- Koliko ja vidim, tebi su samo cigare i uštipci u glavi, Janjine - dobaci mu Davor, ne okrećući glavu.

- Ejh, nemam ja tako zlatnu životnu priču kao vereni kolega ovde. - odgovori mu Janjin, te povuče jako i vešto, da dovrši cigaru.

- Pa, reci nam, kako je tebi tekao život? Imaš li ikog da te čeka posle ovog sranja? - upita ga Gvozden. Janjin je, ispuštajući poslednji, jako dugi dim, bacio malo pogoreli filter, te pogleda nagore i duboko uzdahnu.

- Eh, moja priča je davno otpočela...

TROKUT SEĆANJA

2009-02-22T08:39:00.001-08:00

GVOZDEN I MARIJA

Sve je počelo pre nekih sedam godina mojim putem za Smederevo. Znate već – posao, šoping, poseta matoroj, usput pokupim bratanicu, te stvari. Vozim se ja tako kroz glavnu ulicu, te ona moja krntija od auta samo stade. Sreća, pa bio Prvi maj, pa je ulica bila delom prazna, inače bi bilo belaja. Otvorim ja haubu, da vidim šta je, kad primetim omanju plavu Korsu kako mi se približava otpozadi.

- Eee, sad kreće gužva... – pomislio sam, no vozač mi je samo blendovao i stao iza. Dobro, vozačica. Izađe ti ona, a ja ti se skamenim – mislim da ništa lepše u životu nisam video. Lepa, smeđa kosa onako duga se njihala na vetru. Lice je bilo gotovo dečije – puni obrazi, pune ali malene usne, braon oči. A osmeh od uva do uva. Gleda ona mene, i kako se približavala, meni dlanovi počeše da se znoje.

- Ej, ako ti treba pomoć, par kilometara od centra je jedan dobar mehaničar. Mogu da te odšlepujem do tamo. – kaže ona, onako nasmejana. Ja, naravno, stojim ko ukopan i blejim u nju. Ona me pogleda nešto bolje, pa će:

- Jeli, jer me čuješ? Ili moram telepatijom da se služim?

-A? Da, da...šlep, mehaničar..jeste, ajmo... – mucam ja onako bolidski. Ona se opet nasmeja, te ti prikačimo kola i krenemo kod mehaničara. Garaža mu je bila u Ulici Lobačevoj, negde Bogu iza tregera. No, ispao je korektan.

- Pazi, akumulator ti je skroz prazan, a ima problema i u klipovima. Dođi ti za dva dana, dotle će da bude sređen. – odgovori mi on. – Sveukupno koštaće te nekih 110 evra.

- Hvala vam puno. – rekoh mu, a vala i s dobrim razlogom. S obzirom na cene novih delova za motor, ovo bi najmanje koštalo 200 evra, no nebitno. Imao sam problem gde ću da stanujem, jer bratanica je delila stan s drugaricama, a drugih rođaka u Smederevu nisam imao. Onda me ona mala pogleda, nasmeje se i pita:

- Pa što ne ostaneš kod mene? Imam gostinsku sobu koju ne koristim, a brat vodi ekskurziju u Beču neke dve nedelje, pa mi je ionako dosadno.

- Ako ne smetam, onda molim te, primi me u svoj skromni dom. – kažem joj ja onako frajerski. Usput smo se i upoznali. Zvala se Marija i živela je sa bratom, jer su joj roditelji bili penzionisani i žive na Malti. Malo me je bio stid, jer moji roditelji ne dižu dupe dalje od Kraljeva, a i to kad im nestane maje za sir. No, odveze ti ona mene kući, a ono kuća triput veća od seoske opštine u Donjem Krnjevu. Uđem ja za njom, a oči mi lete sa jednog kraja dvorišta na drugi, i uzduž i popreko – toliko kipova, cveća, baštenskih ukrasa, ležajeva, a u zadnjem dvorištu bazen. Milina! E, a enterijer me je iznenadio. Koliko je dvorište bilo prenatrpano raznim drangulijama i kičerajem, toliko je unutrašnjost bila skromna, elegantno sređena, sa jako malo detalja. Tapiserija-do-dve niz pod, laminat dole, tek par porodičnih slika nakačenih na blagoplavim zidovima, stepenište negde na sredini hodnika, i po dve-tri vaze sa suvim trskama u ćoškovima hodnika.

- Volimo prostor. – kaže ona meni, onako nasmejana. – Zato nemamo mnogo stvari, bata i ja.

- A? Pa, lepo je ovako, stvarno... – kažem ja, onako zbunjen. Ona počne da se kikoće.

- Zanimljiv si, jel znaš? Slobodno se opusti, pa ne ujedam ja. – dobaci mi ona, a osmejak nije skidala sa lica. Onda se okrete, onako dečije, kao balerina, pa zastane malo dalje od mene.

- Hajde u kuhinju, da nam spremim ručak.

Čim smo ručali, ona potrča gore niz stepenice. Ja, kako sam bio sit, jedva ustah sa stolice, te onako polako i tromo krenem da je pratim. Ona zastade na pola stepeništa, pa me zovne imenom onako zvonko.

- Ajde, penji se! Tvoja soba je ovamo. – reče ona smeškajući se.

Soba je bila jako lepo sređena. Malo je bila u nekom retro 70-te fazonu, ali nije mi smetalo. Spustio sam stvari dole i zavalio se u krevet koliko sam dugačak.

- Samo me zovni ako ti nešto treba, idem ja da malo slikam. – reče ona, te izlete iz sobe.

- Eee, Marija, Marija... – mislim se ja, dok sam ležao onako premoren.

Sutradan, spremim se ja da odem do matore, taman da joj odnesem malo hrane što joj poslaše komšije iz sela. No, kako sam se obuvao, Marija me presrete i počne sa dečijim zapitkivanjem.

- Jeli, a gde ideš?

- Idem negde...

- A kod koga?

- Kod moje majke.

- A što?

- Pa red je.

- A gde je ona?

- U bolnici.

S obzirom da se dosad smeškala, posle ove moje poslednje rečenice ona obori pogled.

- Jer nešto ozbiljno? – upita me ona zabrinuto.

- Ma, skoro se operisala. Imala tumor na debelom crevu.

Ona me pogleda tužno, a oči krenu da joj se vlaže.

- Sreća, pa je bio benigan, inače bi bilo belaja. Ovako samo odmara tamo.

Istog trena joj se lice ozari, a ona uzdahnu s olakšanjem.

- Joj, prepade me tu! – reče ona. – Uglavnom, dobro joj je?

- Pa da. Mora da odsedi ovde još nekih 6 meseci, ali preživeće, neće ništa da joj fali. Odoh ja onda polako...

Nisam dva koraka napravio ka izlazu, a ona me zaustavi vikom.

- Čekaj, čeeeekaj! – vikala je ona dok je navlačila cipele, te onako na brzinu nanese karmin. – Idem i ja!

Ja je gledam onako bledo, a ona zastade i počne da zuri u mene.

- Šta je bilo? Nisam valjda razmazala... – pita me ona, dodirujući se za ugao usana.

- Ma nisi, nisi...Nego, što bi i ti da ideš?

- Pa, red bi bio da osoba koja te ugošćuje ode da ti poseti bolesnu majku, zar ne?

Ja je gledam, a u stomaku mi se sve okreće od radosti. Sedosmo ti mi u njenu Korsu, te nas odveze do „Dr. Zoran Đinđić“ kliničkog centra, gde je moja majka odsedala. Kako smo sredili sve oko dokumentacije, doktor nam dade dva sata vremena za posete. Odemo ti mi na treći sprat, soba 207. Matora je ležala na srednjem od tri kreveta, a bila je sama u sobi. Zurila je u TV, a pepeljara joj je bila, po običaju, puna do presipavanja.

- Alo, matora?! – viknem ja onako glasno i srećno.

- Gvozdene, sine! – reče ona, a lice joj je blistalo. – Jaoj, pa mnogo mi je milo što si došao!

Malko smo ćaskali, ona me je pitala kako joj je familija u Donjem Krnjevu, ja je pitam kako izdržava lečenje, i u jednom trenutku, kako smo ručali, ona zapita:

- Je li, a što ova tvoja devojka ovako slabo jede?

Situacija je bila mrak. I Marija i ja smo ispljunuli požvakanu hranu, onako komično kao u filmovima.

- Ne, mislim, ona nije... – kažem ja.

- Ne, mislim, on nije... – kaže ona, i to rekosmo onako u glas. Matora se samo smejala.

- Eee, deco, deco, pa nemojte da vas je sramota od mene. Nema lepšeg od dvoje mladih u ljubavi. – rekla je matora, sva onako puna sebe.

- Matora, nije kao što misliš. Marija mi samo pomaže dok sam ovde u Smederevu. Riknula mi kola, pa je bila dovoljno ljubazna da... – krenem ja, ali ona me prekide.

- Aha, shvatam. Pa dobro, mali nesporazum.

Kako smo završili ručak, spremio sam se za odlazak, jer sam morao u kupovinu da nabavim neke namirnice.

- Ej, idem ja prva, taman da isteram auto. – rekla mi je Marija, te ode dole.

- Pa, matora, vidimo se. – rekoh joj ja, pa krenem ka izlazu, ali me ona opet pozva natrag.

- Gvozdene, sine, vreme ti je da se ženiš. Marija je dobra devojka, nemoj da ne iskoristiš ovo poznanstvo. Majka samo hoće od tebe da budeš srećan. – reče mi ona sa suzama u očima.

- Potrudiću se, matora, ne sekiraj se ti ništa. Samo da mi ozdraviš brzo. – odgovorim joj ja i osmehnem se onako blago, familijarno. Budući da mi je pravila društvo tokom cele kupovine, Marija me je i vozila natrag kući.

- Pa, drago mi je da smo na kraju našli tu plastičnu stolicu za tuš-kabine. – kaže ona dok je vozila. – Retko kad ih nađeš na buvljaku u podne, obično se rasprodaju.

-Pa, sreća... – rekoh ja.

Kako smo stigli, ona zaustavi kola, te malo obori glavu i pocrvene.

- Nego...Gvozdene?... – pozva ona mene drhtavim glasom.

- Kaži? – pitanjem joj odgovorim ja.

- Ovaj... pošto nemam nijednu sliku da dovršavam...ovaaaj...bi li voleo da izađemo do grada malo? – zapita me ona, te još više pocrvene. Ja se skamenio skroz – prvi put da MENE devojka pita da izađemo.

- Ovaaaaj, može...može, OK, izaći ćemo! – odgovorim ja nevešto.

- Stvarno? – vikne ona srećno. – Super...

Ovo poslednje je prošaputala, a nije znala da sam je čuo.

- Šta? – pitam je ja, praveći se kao da nisam čuo.

- Ništa, ništa. Ajmo gore, onda, na spremanje! – reče ona, te bukvalno odjuri u kuću.

Spremim ja neko od onih odela što sam imao običaj da držim u kolima, a ona upade u sobu. Bila je fenomenalno obučena, i tu scenu nikad neću da zaboravim. Nosila je jarkocrvenu haljinu sa dve-tri bordo linije koje su se kretale oko struka na tkanini. Kosa joj je bila puštena, a nije nosila mnogo šminke. Izgledala je božanstveno.

- Pa? Spremi li se više? – upita me ona onako nestašno.

- Evo, samo da navučem sako i krećemo. – odgovorim joj ja.

E sad, detalji večeri nisu nešto ni bitne. Izašli smo malo do grada, šetali, seli u par kafića da popijemo nešto, otišli do kluba, malo igrali, pa opet šetnja, sedenje u parku, šetnja po istom parku, itd, itd... E, a onda smo došli do jednog uzvišenja, sa kog se iz parka video ceo poslovni i zabavni deo Smedereva, kao i deo zidina. Legnemo ti mi na ćebence, i krenemo da gledamo u zvezde.

- Vidi ih, baš su lepe. – kaže meni ona. – Toliko puno ih ima...

Ja je gledam, a lice joj svetli, svetli, tako jako svetli... Pružim ja ruku ka njoj i pomazim je lagano iza glave. Ona me pogleda blago i nasmeši se.

- Je li, a što me tako čudno gledaš? – pita me ona, a obrazi joj porumeneše.

- Zato što te volim. – rekoh joj ja. Ej, nikad ranije devojci nisam rekao da je volim. Ona raširi zenice od sreće, i umesto odgovora na izjavu odluči da me počasti poljupcem. Eh, bio je to Raj, ljudi. Raj!

Sutradan, krenemo ti ona i ja do moje bratanice. Internat u kome je odsedala je bio teška rupčaga, ali za divno čudo studenti su ga obožavali. S obzirom da me je Kristina, moja bratanica , čekala ispred na klupi, nije mi bio problem da je zapazim. Mala lujka je odmah jurnula da me zaskoči.

- Čiko! – dreknu ona sva srećna što me vidi.

- Ooo, Kristina! – uzvratim ja isto drekom. Onako prigrljena oko mog vrata, ona zapazi Mariju kako nas zadovoljno gleda.

- Ooo, čiko, pa nisi nimalo besposličio... – reče ti moja bratanica zločesto, klibereći se.

- Hehe, pa tvoj čika je veeeeliki romantik. Ovo je Marija. –odgovorim joj ja, pa se okrenem ka Mariji. – Marija, ovo je Kristina, moja bratanica.

Tu smo zaglavili sat-dva dok smo popakovali sve Kristinine stvari, pa smo posedali nekako u Marijina kola i krenuli natrag. Usput je Marija morala da trpi jedan mali milion pitanja, jer Kristina kad krene da ispituje je skroz neumorna.

- I, kad ste se smuvali?

- Paa, juče.

- Jel planirate da ostanete?

- Pa, ja želim, a verovatno i Gvozden hoće.

- Jel se dobro ljubi?

I Marija i ja smo se smejali niz ceo put. No, kako smo stigli, stojala je poruka na Marijinoj sekretarici. Majstor je sredio moja kola, tako da sam slobodno mogao da zapalim natrag za rodno mi seoce.

- Ideš, a? – upita me Marija snuždeno.

- Da, ali tek sutra... – krenem ja da joj odgovorim, ali se stišam, jer mi je zasmetalo malo što je oborila glavu i gledala me tužnim očima.

- Čuj, ako želiš, povešću te, da upoznaš familiju, ono, na par dana... – krenem ja da nižem. – Jes’ da je selo i da malo bazdi, ali...

E, ali nisam dovršio rečenicu, a Marija me salete i nalepi žvaku koja je, majke mi moje, trajala minut i po. Kristina nas je gledala smoreno koliko je čekala da me Marija pusti.

- Evo, samo da javim bratu, i idemo na dva...tri...pet...nedelju dana! Ma dve! Ma čitav vek ako treba! – vikala je ona od radosti.

E, da ne bih zalazio u detalje, od tog dana Marija i ja smo bili nerazdvojni. Svi u selu su je zgotivili, osim matorog Sarage koji nije voleo nikog, ali nije ni bitno na kraju krajeva. Bila je to jurnjava prvih godinu dana – te ona u Donjem Krnjevu, te ja u Smederevu, te oboje negde. Putovali smo dvaput zajedno van zemlje – u Beč i Bratislavu. E, a krajem godine, tačno na njen rođendan, pokazao sam joj i prsten. Bila je skroz zabezeknuta.

- Gvozdene, ja...ja ne znam šta da kažem... – počela je da muca.

- Kaži „Da“, i anđeli će propevati. – odgovorih joj. Naravno, pristala je. E, a onda je rat zahvatio i Bugarsku. Svud po vestima su išle vesti kako je Istočni front jurnuo na Sofiju, dok je sever već bio stesan. Naravno, Rumuni su pomogli Bugare koliko god su mogli, ali na kraju obe zemlje propadoše. No, nisam se mnogo obazirao na rat, jer mi je bilo isuviše lepo i ugodno sa Marijom. Nismo imali ni najmanju brigu na svetu. Do tog dana, to jest...

Kako smo šetali Hajduk-Veljkovim parkom, jesenje sunce je obasjavalo poluogoljene krošnje i omanje, smeđe klupe. Dečica su trčkarala svud redom, a majke su kukale da se ne spotaknu i padnu negde na ruže ili kamenje oko leja cveća. Bilo je već dve godine kako smo Marija i ja zajedno. Bio sam skroz uozbiljen, da se tako izrazim. Nije mi bilo do smeha.

- Marija, moram na front. – rekao sam joj. Ona me pogleda odjedanput onako uplašeno.

- Molim?! Zar moraš? – upita me treseći se.

- Ma moram. Rusi rešili da nas sledeće zveknu, pa Vladin Vrh naredio opštu mobilizaciju.

- Nemoj...nemoj! Pobegni negde, ljubim te lepog! Hajmo zajedno negde van zemlje...

- Marija, ne mogu. Moja otadžbina je na talonu, moram da je zaštitim.

Ona obori glavu i počne da plače. Ja joj priđem i zagrlim je.

- Ti znaš da te ja mnogo volim, zar ne? – upitao sam je.

- Znaaam.... – jedva prozubi ona kroz suze.

- Moram ovo da uradim. Vratiću ti se, čim završimo rat. Vratiću ti se...

Nije ništa dodala, samo je jecala, a i ja sam pomalo plakao. Samo smo stojali, onako zagrljeni, usred parka, i plakali ko da smo siblinzi kojima je umrla majka.

Onda je došao i rat. Zakletva, marš, blagoslov sveštenika kome i nije toliko do rata stalo, te polako napred.......

TROKUT SEĆANJA

2009-02-05T11:36:00.000-08:00

TROKUT SEĆANJA

PROLOGUE - U JEKU BORBE

Kiša lije kao iz kabla. Krupne kaplje nemilosrdno udaraju u usahlo granje i opalo lišće. Zemlja je crna, tamnija od mastila kojim se knjige crkvene pišu. Jesenja noć samo pojačava snagu i silinu udara prirode na ljudsku psihu. No, tiho ni slučajno nije. Meci zuje sekući vazduh samo da bi završili zaglavljeni u kori nekog starog hrasta, zidu porušene kolibe ili bledom bedru umornog vojnika. Rat koji se vodi u šumama niz tok reke Velike Morave traje već godinu i po dana. Neumorni nasrtaji Istočnog bloka polako razdiru vojnu postavu Evropske zajednice. Kao zemlja na granici sa teritorijom istočnjaka, Srbija je postala stalno ratište, gubeći samostalnost iako potpomognuta svojom balkanskom sabraćom iz Hrvatske i Bosne. Da, današnja atmosfera nije mnogo različita od onoga što se dešavalo na Balkanu u tih par godina pre rata sa Rusima.

I dok su kapi kiše šarale krajolik uspravno, a kiša metaka vodoravno, u jednom rovu kraj ugljenisanog salaša stajala su tri vojnika. Svaki sa oružjem na gotovs, bili su spremni samo na dve stvari - pobeda ili smrt. No, kako je kiša jačala, meci su utihnuli. Po padu večeri, Rusi su rešili da obustave napad, izgledalo je. Vojnici se pogledaše i jedan ode da izvidi. Kako je zabacio glavu gore, pogledao je i vratio se zadovoljan.

- Dobro je! Prekinuli su s napadom. - reče dok je silazio natrag u rov.

- Uh, vala da i mi odmorimo dušu. - doda drugi, vadeći cigaru i kutiju šibica iz džepa.

-Nego, da se mi prisaberemo gde smo i na čemu smo. - reče treći, te ustade i bolje se namesti, skinuvši kalašnjikov što mu je visio oko vrata.
- Ipak nije dobro ako nas uhvate nespremne.

- Slažem se. - odgovori na ovo prvi. - Bolje bi bilo da smislimo kako da se izgubimo iz ovog logora...iz ovog brloga ovde, uopšte.

- Da, ali dotle me pusti da dovršim ovu pljugu, sanjam je od jutros. - reče drugi vojnik, pomalo sanjiv.

- Eh...mi ćemo da izginemo ovde, tela nam ostaju da trunu u ovoj smrdljivoj rupčagi, a njemu je do šegačenja. - ironično reče prvi.

- Ma idi, bre, Davore, ista si moja strina. - reče drugi vojnik smejući se.

- Na sve bre gledaš pesimistički! Daj, ima valjda i sreće za nas u nastojećim događajima.

- Slažem se. Da nas ovako smrdljive sahrane kraj puta, pa da nam prosjaci pale sveće. - dodade prvi vojnik, te sva trojica prasnuše u smeh.

- Eee, u ovakvim trenucima mi nedostaje kuća... - reče prvi vojnik čim prestade sa smejanjem. - Jeli, dajguzi, nedostaje li vama išta? Ili iko?

- Meni jedna osoba nedostaje. - dobaci treći vojnik, te , onako sedeći, podiže glavu u vis. Teme glave mu je dodirivalo zid rova.

- Pa, Gvozdene, druže moj, ko bi ta osoba bila? Mislim, ako nije tajna? - upita ga prvi vojnik, uspravivši se tako da je delom mogao da vidi teren napolju.

- Eh, tu priču nisam mislio da ću da ikom pričam skoro... - odgovori mu treći vojnik, te opet savi glavu i izvadi sliku iz džepa. Bila je izgužvana i savijena na par mesta.

- Sve je počelo pre nekih sedam godina...

This is for starters/Ovo je za početak

2009-02-05T11:24:00.000-08:00

Well, to all those out there, this blog is my way of expressing my inner being through prose and stories. I hope you enjoy it at least a bit.

Kumori Myu-Jishan/Shadow MC

Dakle, za sve vas tamo, ovaj blog je moj način da izrazim moje unutarnje biće kroz prozu i priče. Nadam se da ćete u njemu barem malo uživati.

Kumori Myu-Jishan/Senka Muzičar