IKEBANA
Eh, moja priča je davno otpočela. Rastao sam u predgrađu Kijeva, ali u skoro skroz srpskoj familiji. Otac mi je bio odatle, pa mi otud i ime. No, izbi ti ono sranje, ona revolucija Istočnih liberatora, pa prebegnem ja za Zaječar. Imao sam samo 17 godina kada sam se zaposlio na jednom gradilištu.
Naime, gradila se nova bolnica u čast pokojnog Dragoljuba Mićunovića, na istom mestu gde je izbavio onu klinku iz saobraćajke. Radio sam standardne usrane posliće – te nosi kofu, te guraj kolica, te čukaj eksere, te pneumatski čekić, te ovo, te ono. Uglavnom, šef me nije vario ni pet posto. Kad god sam nešto radio, on mi se drao i tražio mi je mane. Recimo, ja guram kolica do kuke, spreman da ih zakačim i otpremim tako gore, a on se šeta i kaže, onako pun sebe:
- Jeli, Čeh, umoran li si?
- Nisam, šefe, i nisam Čeh, iz Ukrajine sam.
Pa me je gledao jedno minut-dva popreko.
- A da ti mene ne lažeš malo, Čeh?
- Kako to, šefe?
- Pa kako to nisi umoran, a ideš sporije od moje prababe u kolicima? Ajde, ne izležavaj se tu, nego radi. Nisam ti ja neki tamo balavac iz Češke da te puštam da se izmotavaš!
Ja sam kipteo, ali rekoh majka mi je stara i ne može da radi od rane na rukama, pa sam trpeo. A svakog dana bi nešto drugo leglo – ili bi me grdio zbog lošeg slaganja džakova cementa, ili bi mi se drao što ne zavijam matice dovoljno tesno, a neretko me je i udarao što ne dodajem crepove i limove dovoljno brzo. Ostali radnici su mi se smejali glasno i grohotno. Bio sam mlad, jebiga, nedovoljno iskusan, pa me je prepišavao svako od kmeta do vlastelina.
Uvek sam se vraćao kući sa istim dočekom – mali, nikakav stan. Majka pogrbljena i u bolovima sedi kraj kreveca gde mi leži najmlađa sestra, bolesna od sarsa. Bratić se igra u ćošku sobe s igračkama koje bi našao u kontejneru kraj naše stambene zgrade. Jad i beda. Ta rutina, gde ja ustajem, odlazim na posao, radim do 11 uveče, te se vratim i umoran k’o pas legam da spavam samo da bih sledeće jutro radio isto to, me je sekla poput tupe sablje. Mada, jednog dana, negde u septembru, tačno mesec dana posle mog rođendana, vratih se ja kući i zateknem majku kako kleči na podu, drži ono raspeće što joj je moj otac poklonio još u Kijevu, i moli se tiho. Ona se okrete i pogleda me bledo. Stajao sam kao ukopan. Ona je onda ustala, prišla mi je i poluglasno rekla:
- Sine, daj otkaz.
Nisam hteo da nastavljam razgovor, ali me je ona povukla za rukav i molećivo otpočela:
- Sine, patiš! Daj otkaz tamo, zaposli se negde drugde, negde lakše! Ajde, moli te majka!!
- Majko, nemoj! – viknuo sam. Ne znam ni šta sam time hteo da kažem; da li nemoj da pričaš ili nemoj da me sažaljevaš. Srce me je bolelo kada me je pustila iz naručja i legla na postelju kraj sestrice.
Sutradan nisam otišao na posao. Majci je iste večeri pozlilo, te su je internisti odveli u Dom zdravlja. I nju i sestricu. Doktor je bio surov i kratak, rekavši mi da moraju da ostanu u bolnici „na neodređeno vreme“, jer su uslovi za život kod nas bili i više nego užasni. Sa 18 godina i nimalo radnog iskustva, kao i sa mizernim imetkom, nisam smeo da se žalim. Braca nije bio kući taj dan kad sam došao. Pobegao je negde. Ni sad ne znam gde je. Nisam hteo to da kažem majci. Nisam ni mogao, zapravo, jer su i ona i sestrica bile u nekom obliku kome, a meni kao balavcu bez zdravstvenog nije bilo dozvoljeno da uđem. Mislim da je to bila jedina bolnica koja nije poštovala protokol EU o ravnopravnosti bolesnih i porodice istih. Sutradan na poslu me je čekalo sranje. Šef me je gledao bledo i popreko kad sam ušao kroz glavnu kapiju gradilišta?
- Gde si ti juče, pizdo jedna češka?
- Majci mi je pozlilo. Morao sam da je otpratim do bolnice i –
- Daj, ne seri, Čeh! Čak i da ti jeste keva nešto bolesna, ti imaš obavezu da ovo dovršiš!
- Ja nisam Čeh... – krenem ja polako.
- Slušaj me i ne prekidaj, gnjido! Boli me kurac masni za tvoju kevu! I da ti umre, ne interesuje me. Ili radiš ovde, ili šut-karta! Pa biraj, mamlaze češki.
U tom momentu sam pukao. Potegao sam ruku i raspalio ga posred onog dlakavog nosa. Kljusnuo je na zemlju i plakao od bola.
- Nisam Čeh, pička ti materina neopevana! I uzmeš li mi majku još koji put u usta i uvrediš bilo kako, oči ću ti izvaditi i preklati te javno!! Dajem otkaz.
On je nešto mumlao, ali nisam se mnogo trudio da ga slušam. Otišao sam pravo kući, dok su me ostali radnici posmatrali kao da sam duh, zombi ili šta već. Tamo sam spakovao stvari i krenuo negde, bilo gde, samo da odem iz Zaječara. Idući tako, uputio sam se ka nekom selu, zvanom Mreščetica. Skorije je formirano i sagrađeno, te ima taj neki noviji izgled. No, selo ko selo, malo ljudi, mnogo pijandura.
Tamo sam radio u nekoj radnji, kao čistač i delom prodavac. Jednom je ušla jedna simpatična devojka, sve tiha i pokunjena. Gledala me je kako brišem pločice, te izusti:
- Ovaj...erm...propustio si...jedno mesto...ovde na....
Gledam je ja, a dođe mi da se smejem kako je simpatična i kako se trudi da kaže nešto, a vidno je sramota.
- Malecka, pa ne ujedam ja! – viknuh joj smešeći se, I ona se tad nasmeja, pa smo se tu i upoznali. Zvala se Tanja, i bila je ćerka jedinog poslastičara u selu. Da ne dužim priču, dve-tri nedelje je prošlo, pa smo se i zvanično ušemili, pa sam se i preselio kod nje. Imala je jednu kolibu pookraj jednog vinograda, koju joj je njen ćale prepisao, te je imala dozvolu da s njom radi šta hoće. Tu smo se i de facto verili, obećavši da ćemo se stvarno venčati posle krize.
No, opet je sranje došlo na vrata. Kako sam sve više stario, sve teže sam živeo. Seoska vlast me je jebavala oko isprava, misleći da sam špijun iz Vladivostoka. Tanja me je sve manje gledala kao prijatelja i tobože verenika, a sve više nekako sumnjičavo, kao da sam stranac. Nisam se javljao majci. Nisam hteo. Možda se žena oporavlja, pa želi mir i tišinu. Ne trebaju joj moje muke i jad, mislio sam tada. Jedne noći, tako, vraćam se ja sa nekog posla, a Tanja, onako sedeći na zajedničkoj postelji, me pogleda zabezeknuto.
- Gde...gde si dosad....? – upitala me je.
- Pa radio, ženo, gde... – odgovorih joj ja. Ona briznu u plač.
- Šta ti je, zaboga? – upitam je ja, a pritisak već skače.
- Radio, a? Kod Milene Ljubine, jel tako? – procvile ona.
- O čemu pričaš ti, bre? – upitah je ja oštrije.
- Kaži mi, šta to ona ima a ja ne? Para sigurno nema...
- Ama šta lupaš, bre, ženo?! – viknuh ja tada, a ruka mi se tresla ko nenormalna.
Ona snizi ton i obori glavu.
- Lepo po selu kažu...mnogo si postao bezobrazan....
Tad ja riknuh kao razjareni vepar i skočih da dohvatim ikebanu koja je stajala na vrhu police, pa je hitnuh ka njoj. Kako je pogodila posred slepoočnice, iz glave joj je prošikljala krv. No, za divno čudo, nije ni vrisnula niti šta..
- Ako ti toliko smetam, onda odoh u kurac. Snađi se već bez mene, kad ti je selo preče nego ja. – dobacio sam joj kako sam izlazio iz kolibe. Ona me je posmatrala tužno, ali nije me odvraćala od odluke.
Bejaše to nekih pola godine pre ovog sranja u kome smo sad. Već su legale regrutacije, pa sam mislio da prekratim i vreme i muke upisom u vojsku i pogibijom negde na frontu. Pred sam ulazak u kamion koji je išao za vojnu bazu Balkanskih EU trupa u Tuzli, ugledao sam jednog dečaka koji je bio jako sličan mom braci. Prodavao je ruže na ulici, i pio šamare od obližnjih vojnika kojim je smetao nudeći im bele latičarke za djeve i supruge. No, skrenuvši pogled, ušao sam u kamion. Resto je sve vojna istorija...
Нема коментара:
Постави коментар