TROKUT SEĆANJA

INTERMEZZO PRVI

- I šta da vam kažem, od tad samo menjam ratišta i rovove. - dobaci na kraju Gvozden. - I nadam se da je živa i zdrava...Marija...

Davor i Janjin su ga gledali pomalo setno, te Davor naglo mahnu rukom nadole.

- Pih, jebem ti i Ruse i Istočni blok! Samo da mi je da stesam nekog od njihovih zvaničnika, uh ala bi mi leglo. - viknu Davor.

- Ma znam osećaj. Slušam premijera Uzginova juče na radiju, a on "Mi napadamo Srbiju jer želimo da je zaštitimo od zapadnjačkih laži, da ih vratimo na pravi put." Zaštite moj kurac. Sve što im je bitno jeste naš lignit i vojvođanska nafta. - reče Gvozden, te pažljivo vrati sliku u zadnji džep. - Govnar...

Tog trena i Davor i Gvozden pogledaše u Janjina.

- Ti si beše odatle negde? Iz neke istočnjačke države? - upita ga Gvozden, dok je Davor okrenuo glavu i osmatrao polje.

- Pa da. - Odgovori Janjin, pa sede na zemlju. - Rodom, ne narodom.

- Slušaj, ako ti smeta, promenićemo temu, vidim da si nešto tih...

- Ma opušteno. Ionako ne podnosim ta goveda otkad znam za sebe.

- Koliko ja vidim, tebi su samo cigare i uštipci u glavi, Janjine - dobaci mu Davor, ne okrećući glavu.

- Ejh, nemam ja tako zlatnu životnu priču kao vereni kolega ovde. - odgovori mu Janjin, te povuče jako i vešto, da dovrši cigaru.

- Pa, reci nam, kako je tebi tekao život? Imaš li ikog da te čeka posle ovog sranja? - upita ga Gvozden. Janjin je, ispuštajući poslednji, jako dugi dim, bacio malo pogoreli filter, te pogleda nagore i duboko uzdahnu.

- Eh, moja priča je davno otpočela...