TROKUT SEĆANJA

GVOZDEN I MARIJA

Sve je počelo pre nekih sedam godina mojim putem za Smederevo. Znate već – posao, šoping, poseta matoroj, usput pokupim bratanicu, te stvari. Vozim se ja tako kroz glavnu ulicu, te ona moja krntija od auta samo stade. Sreća, pa bio Prvi maj, pa je ulica bila delom prazna, inače bi bilo belaja. Otvorim ja haubu, da vidim šta je, kad primetim omanju plavu Korsu kako mi se približava otpozadi.

- Eee, sad kreće gužva... – pomislio sam, no vozač mi je samo blendovao i stao iza. Dobro, vozačica. Izađe ti ona, a ja ti se skamenim – mislim da ništa lepše u životu nisam video. Lepa, smeđa kosa onako duga se njihala na vetru. Lice je bilo gotovo dečije – puni obrazi, pune ali malene usne, braon oči. A osmeh od uva do uva. Gleda ona mene, i kako se približavala, meni dlanovi počeše da se znoje.

- Ej, ako ti treba pomoć, par kilometara od centra je jedan dobar mehaničar. Mogu da te odšlepujem do tamo. – kaže ona, onako nasmejana. Ja, naravno, stojim ko ukopan i blejim u nju. Ona me pogleda nešto bolje, pa će:

- Jeli, jer me čuješ? Ili moram telepatijom da se služim?

-A? Da, da...šlep, mehaničar..jeste, ajmo... – mucam ja onako bolidski. Ona se opet nasmeja, te ti prikačimo kola i krenemo kod mehaničara. Garaža mu je bila u Ulici Lobačevoj, negde Bogu iza tregera. No, ispao je korektan.

- Pazi, akumulator ti je skroz prazan, a ima problema i u klipovima. Dođi ti za dva dana, dotle će da bude sređen. – odgovori mi on. – Sveukupno koštaće te nekih 110 evra.

- Hvala vam puno. – rekoh mu, a vala i s dobrim razlogom. S obzirom na cene novih delova za motor, ovo bi najmanje koštalo 200 evra, no nebitno. Imao sam problem gde ću da stanujem, jer bratanica je delila stan s drugaricama, a drugih rođaka u Smederevu nisam imao. Onda me ona mala pogleda, nasmeje se i pita:

- Pa što ne ostaneš kod mene? Imam gostinsku sobu koju ne koristim, a brat vodi ekskurziju u Beču neke dve nedelje, pa mi je ionako dosadno.

- Ako ne smetam, onda molim te, primi me u svoj skromni dom. – kažem joj ja onako frajerski. Usput smo se i upoznali. Zvala se Marija i živela je sa bratom, jer su joj roditelji bili penzionisani i žive na Malti. Malo me je bio stid, jer moji roditelji ne dižu dupe dalje od Kraljeva, a i to kad im nestane maje za sir. No, odveze ti ona mene kući, a ono kuća triput veća od seoske opštine u Donjem Krnjevu. Uđem ja za njom, a oči mi lete sa jednog kraja dvorišta na drugi, i uzduž i popreko – toliko kipova, cveća, baštenskih ukrasa, ležajeva, a u zadnjem dvorištu bazen. Milina! E, a enterijer me je iznenadio. Koliko je dvorište bilo prenatrpano raznim drangulijama i kičerajem, toliko je unutrašnjost bila skromna, elegantno sređena, sa jako malo detalja. Tapiserija-do-dve niz pod, laminat dole, tek par porodičnih slika nakačenih na blagoplavim zidovima, stepenište negde na sredini hodnika, i po dve-tri vaze sa suvim trskama u ćoškovima hodnika.

- Volimo prostor. – kaže ona meni, onako nasmejana. – Zato nemamo mnogo stvari, bata i ja.

- A? Pa, lepo je ovako, stvarno... – kažem ja, onako zbunjen. Ona počne da se kikoće.

- Zanimljiv si, jel znaš? Slobodno se opusti, pa ne ujedam ja. – dobaci mi ona, a osmejak nije skidala sa lica. Onda se okrete, onako dečije, kao balerina, pa zastane malo dalje od mene.

- Hajde u kuhinju, da nam spremim ručak.

Čim smo ručali, ona potrča gore niz stepenice. Ja, kako sam bio sit, jedva ustah sa stolice, te onako polako i tromo krenem da je pratim. Ona zastade na pola stepeništa, pa me zovne imenom onako zvonko.

- Ajde, penji se! Tvoja soba je ovamo. – reče ona smeškajući se.

Soba je bila jako lepo sređena. Malo je bila u nekom retro 70-te fazonu, ali nije mi smetalo. Spustio sam stvari dole i zavalio se u krevet koliko sam dugačak.

- Samo me zovni ako ti nešto treba, idem ja da malo slikam. – reče ona, te izlete iz sobe.

- Eee, Marija, Marija... – mislim se ja, dok sam ležao onako premoren.

Sutradan, spremim se ja da odem do matore, taman da joj odnesem malo hrane što joj poslaše komšije iz sela. No, kako sam se obuvao, Marija me presrete i počne sa dečijim zapitkivanjem.

- Jeli, a gde ideš?

- Idem negde...

- A kod koga?

- Kod moje majke.

- A što?

- Pa red je.

- A gde je ona?

- U bolnici.

S obzirom da se dosad smeškala, posle ove moje poslednje rečenice ona obori pogled.

- Jer nešto ozbiljno? – upita me ona zabrinuto.

- Ma, skoro se operisala. Imala tumor na debelom crevu.

Ona me pogleda tužno, a oči krenu da joj se vlaže.

- Sreća, pa je bio benigan, inače bi bilo belaja. Ovako samo odmara tamo.

Istog trena joj se lice ozari, a ona uzdahnu s olakšanjem.

- Joj, prepade me tu! – reče ona. – Uglavnom, dobro joj je?

- Pa da. Mora da odsedi ovde još nekih 6 meseci, ali preživeće, neće ništa da joj fali. Odoh ja onda polako...

Nisam dva koraka napravio ka izlazu, a ona me zaustavi vikom.

- Čekaj, čeeeekaj! – vikala je ona dok je navlačila cipele, te onako na brzinu nanese karmin. – Idem i ja!

Ja je gledam onako bledo, a ona zastade i počne da zuri u mene.

- Šta je bilo? Nisam valjda razmazala... – pita me ona, dodirujući se za ugao usana.

- Ma nisi, nisi...Nego, što bi i ti da ideš?

- Pa, red bi bio da osoba koja te ugošćuje ode da ti poseti bolesnu majku, zar ne?

Ja je gledam, a u stomaku mi se sve okreće od radosti. Sedosmo ti mi u njenu Korsu, te nas odveze do „Dr. Zoran Đinđić“ kliničkog centra, gde je moja majka odsedala. Kako smo sredili sve oko dokumentacije, doktor nam dade dva sata vremena za posete. Odemo ti mi na treći sprat, soba 207. Matora je ležala na srednjem od tri kreveta, a bila je sama u sobi. Zurila je u TV, a pepeljara joj je bila, po običaju, puna do presipavanja.

- Alo, matora?! – viknem ja onako glasno i srećno.

- Gvozdene, sine! – reče ona, a lice joj je blistalo. – Jaoj, pa mnogo mi je milo što si došao!

Malko smo ćaskali, ona me je pitala kako joj je familija u Donjem Krnjevu, ja je pitam kako izdržava lečenje, i u jednom trenutku, kako smo ručali, ona zapita:

- Je li, a što ova tvoja devojka ovako slabo jede?

Situacija je bila mrak. I Marija i ja smo ispljunuli požvakanu hranu, onako komično kao u filmovima.

- Ne, mislim, ona nije... – kažem ja.

- Ne, mislim, on nije... – kaže ona, i to rekosmo onako u glas. Matora se samo smejala.

- Eee, deco, deco, pa nemojte da vas je sramota od mene. Nema lepšeg od dvoje mladih u ljubavi. – rekla je matora, sva onako puna sebe.

- Matora, nije kao što misliš. Marija mi samo pomaže dok sam ovde u Smederevu. Riknula mi kola, pa je bila dovoljno ljubazna da... – krenem ja, ali ona me prekide.

- Aha, shvatam. Pa dobro, mali nesporazum.

Kako smo završili ručak, spremio sam se za odlazak, jer sam morao u kupovinu da nabavim neke namirnice.

- Ej, idem ja prva, taman da isteram auto. – rekla mi je Marija, te ode dole.

- Pa, matora, vidimo se. – rekoh joj ja, pa krenem ka izlazu, ali me ona opet pozva natrag.

- Gvozdene, sine, vreme ti je da se ženiš. Marija je dobra devojka, nemoj da ne iskoristiš ovo poznanstvo. Majka samo hoće od tebe da budeš srećan. – reče mi ona sa suzama u očima.

- Potrudiću se, matora, ne sekiraj se ti ništa. Samo da mi ozdraviš brzo. – odgovorim joj ja i osmehnem se onako blago, familijarno. Budući da mi je pravila društvo tokom cele kupovine, Marija me je i vozila natrag kući.

- Pa, drago mi je da smo na kraju našli tu plastičnu stolicu za tuš-kabine. – kaže ona dok je vozila. – Retko kad ih nađeš na buvljaku u podne, obično se rasprodaju.

-Pa, sreća... – rekoh ja.

Kako smo stigli, ona zaustavi kola, te malo obori glavu i pocrvene.

- Nego...Gvozdene?... – pozva ona mene drhtavim glasom.

- Kaži? – pitanjem joj odgovorim ja.

- Ovaj... pošto nemam nijednu sliku da dovršavam...ovaaaj...bi li voleo da izađemo do grada malo? – zapita me ona, te još više pocrvene. Ja se skamenio skroz – prvi put da MENE devojka pita da izađemo.

- Ovaaaaj, može...može, OK, izaći ćemo! – odgovorim ja nevešto.

- Stvarno? – vikne ona srećno. – Super...

Ovo poslednje je prošaputala, a nije znala da sam je čuo.

- Šta? – pitam je ja, praveći se kao da nisam čuo.

- Ništa, ništa. Ajmo gore, onda, na spremanje! – reče ona, te bukvalno odjuri u kuću.

Spremim ja neko od onih odela što sam imao običaj da držim u kolima, a ona upade u sobu. Bila je fenomenalno obučena, i tu scenu nikad neću da zaboravim. Nosila je jarkocrvenu haljinu sa dve-tri bordo linije koje su se kretale oko struka na tkanini. Kosa joj je bila puštena, a nije nosila mnogo šminke. Izgledala je božanstveno.

- Pa? Spremi li se više? – upita me ona onako nestašno.

- Evo, samo da navučem sako i krećemo. – odgovorim joj ja.

E sad, detalji večeri nisu nešto ni bitne. Izašli smo malo do grada, šetali, seli u par kafića da popijemo nešto, otišli do kluba, malo igrali, pa opet šetnja, sedenje u parku, šetnja po istom parku, itd, itd... E, a onda smo došli do jednog uzvišenja, sa kog se iz parka video ceo poslovni i zabavni deo Smedereva, kao i deo zidina. Legnemo ti mi na ćebence, i krenemo da gledamo u zvezde.

- Vidi ih, baš su lepe. – kaže meni ona. – Toliko puno ih ima...

Ja je gledam, a lice joj svetli, svetli, tako jako svetli... Pružim ja ruku ka njoj i pomazim je lagano iza glave. Ona me pogleda blago i nasmeši se.

- Je li, a što me tako čudno gledaš? – pita me ona, a obrazi joj porumeneše.

- Zato što te volim. – rekoh joj ja. Ej, nikad ranije devojci nisam rekao da je volim. Ona raširi zenice od sreće, i umesto odgovora na izjavu odluči da me počasti poljupcem. Eh, bio je to Raj, ljudi. Raj!

Sutradan, krenemo ti ona i ja do moje bratanice. Internat u kome je odsedala je bio teška rupčaga, ali za divno čudo studenti su ga obožavali. S obzirom da me je Kristina, moja bratanica , čekala ispred na klupi, nije mi bio problem da je zapazim. Mala lujka je odmah jurnula da me zaskoči.

- Čiko! – dreknu ona sva srećna što me vidi.

- Ooo, Kristina! – uzvratim ja isto drekom. Onako prigrljena oko mog vrata, ona zapazi Mariju kako nas zadovoljno gleda.

- Ooo, čiko, pa nisi nimalo besposličio... – reče ti moja bratanica zločesto, klibereći se.

- Hehe, pa tvoj čika je veeeeliki romantik. Ovo je Marija. –odgovorim joj ja, pa se okrenem ka Mariji. – Marija, ovo je Kristina, moja bratanica.

Tu smo zaglavili sat-dva dok smo popakovali sve Kristinine stvari, pa smo posedali nekako u Marijina kola i krenuli natrag. Usput je Marija morala da trpi jedan mali milion pitanja, jer Kristina kad krene da ispituje je skroz neumorna.

- I, kad ste se smuvali?

- Paa, juče.

- Jel planirate da ostanete?

- Pa, ja želim, a verovatno i Gvozden hoće.

- Jel se dobro ljubi?

I Marija i ja smo se smejali niz ceo put. No, kako smo stigli, stojala je poruka na Marijinoj sekretarici. Majstor je sredio moja kola, tako da sam slobodno mogao da zapalim natrag za rodno mi seoce.

- Ideš, a? – upita me Marija snuždeno.

- Da, ali tek sutra... – krenem ja da joj odgovorim, ali se stišam, jer mi je zasmetalo malo što je oborila glavu i gledala me tužnim očima.

- Čuj, ako želiš, povešću te, da upoznaš familiju, ono, na par dana... – krenem ja da nižem. – Jes’ da je selo i da malo bazdi, ali...

E, ali nisam dovršio rečenicu, a Marija me salete i nalepi žvaku koja je, majke mi moje, trajala minut i po. Kristina nas je gledala smoreno koliko je čekala da me Marija pusti.

- Evo, samo da javim bratu, i idemo na dva...tri...pet...nedelju dana! Ma dve! Ma čitav vek ako treba! – vikala je ona od radosti.

E, da ne bih zalazio u detalje, od tog dana Marija i ja smo bili nerazdvojni. Svi u selu su je zgotivili, osim matorog Sarage koji nije voleo nikog, ali nije ni bitno na kraju krajeva. Bila je to jurnjava prvih godinu dana – te ona u Donjem Krnjevu, te ja u Smederevu, te oboje negde. Putovali smo dvaput zajedno van zemlje – u Beč i Bratislavu. E, a krajem godine, tačno na njen rođendan, pokazao sam joj i prsten. Bila je skroz zabezeknuta.

- Gvozdene, ja...ja ne znam šta da kažem... – počela je da muca.

- Kaži „Da“, i anđeli će propevati. – odgovorih joj. Naravno, pristala je. E, a onda je rat zahvatio i Bugarsku. Svud po vestima su išle vesti kako je Istočni front jurnuo na Sofiju, dok je sever već bio stesan. Naravno, Rumuni su pomogli Bugare koliko god su mogli, ali na kraju obe zemlje propadoše. No, nisam se mnogo obazirao na rat, jer mi je bilo isuviše lepo i ugodno sa Marijom. Nismo imali ni najmanju brigu na svetu. Do tog dana, to jest...

Kako smo šetali Hajduk-Veljkovim parkom, jesenje sunce je obasjavalo poluogoljene krošnje i omanje, smeđe klupe. Dečica su trčkarala svud redom, a majke su kukale da se ne spotaknu i padnu negde na ruže ili kamenje oko leja cveća. Bilo je već dve godine kako smo Marija i ja zajedno. Bio sam skroz uozbiljen, da se tako izrazim. Nije mi bilo do smeha.

- Marija, moram na front. – rekao sam joj. Ona me pogleda odjedanput onako uplašeno.

- Molim?! Zar moraš? – upita me treseći se.

- Ma moram. Rusi rešili da nas sledeće zveknu, pa Vladin Vrh naredio opštu mobilizaciju.

- Nemoj...nemoj! Pobegni negde, ljubim te lepog! Hajmo zajedno negde van zemlje...

- Marija, ne mogu. Moja otadžbina je na talonu, moram da je zaštitim.

Ona obori glavu i počne da plače. Ja joj priđem i zagrlim je.

- Ti znaš da te ja mnogo volim, zar ne? – upitao sam je.

- Znaaam.... – jedva prozubi ona kroz suze.

- Moram ovo da uradim. Vratiću ti se, čim završimo rat. Vratiću ti se...

Nije ništa dodala, samo je jecala, a i ja sam pomalo plakao. Samo smo stojali, onako zagrljeni, usred parka, i plakali ko da smo siblinzi kojima je umrla majka.

Onda je došao i rat. Zakletva, marš, blagoslov sveštenika kome i nije toliko do rata stalo, te polako napred.......