TROKUT SEĆANJA

TROKUT SEĆANJA

PROLOGUE - U JEKU BORBE

Kiša lije kao iz kabla. Krupne kaplje nemilosrdno udaraju u usahlo granje i opalo lišće. Zemlja je crna, tamnija od mastila kojim se knjige crkvene pišu. Jesenja noć samo pojačava snagu i silinu udara prirode na ljudsku psihu. No, tiho ni slučajno nije. Meci zuje sekući vazduh samo da bi završili zaglavljeni u kori nekog starog hrasta, zidu porušene kolibe ili bledom bedru umornog vojnika. Rat koji se vodi u šumama niz tok reke Velike Morave traje već godinu i po dana. Neumorni nasrtaji Istočnog bloka polako razdiru vojnu postavu Evropske zajednice. Kao zemlja na granici sa teritorijom istočnjaka, Srbija je postala stalno ratište, gubeći samostalnost iako potpomognuta svojom balkanskom sabraćom iz Hrvatske i Bosne. Da, današnja atmosfera nije mnogo različita od onoga što se dešavalo na Balkanu u tih par godina pre rata sa Rusima.

I dok su kapi kiše šarale krajolik uspravno, a kiša metaka vodoravno, u jednom rovu kraj ugljenisanog salaša stajala su tri vojnika. Svaki sa oružjem na gotovs, bili su spremni samo na dve stvari - pobeda ili smrt. No, kako je kiša jačala, meci su utihnuli. Po padu večeri, Rusi su rešili da obustave napad, izgledalo je. Vojnici se pogledaše i jedan ode da izvidi. Kako je zabacio glavu gore, pogledao je i vratio se zadovoljan.

- Dobro je! Prekinuli su s napadom. - reče dok je silazio natrag u rov.

- Uh, vala da i mi odmorimo dušu. - doda drugi, vadeći cigaru i kutiju šibica iz džepa.

-Nego, da se mi prisaberemo gde smo i na čemu smo. - reče treći, te ustade i bolje se namesti, skinuvši kalašnjikov što mu je visio oko vrata.
- Ipak nije dobro ako nas uhvate nespremne.

- Slažem se. - odgovori na ovo prvi. - Bolje bi bilo da smislimo kako da se izgubimo iz ovog logora...iz ovog brloga ovde, uopšte.

- Da, ali dotle me pusti da dovršim ovu pljugu, sanjam je od jutros. - reče drugi vojnik, pomalo sanjiv.

- Eh...mi ćemo da izginemo ovde, tela nam ostaju da trunu u ovoj smrdljivoj rupčagi, a njemu je do šegačenja. - ironično reče prvi.

- Ma idi, bre, Davore, ista si moja strina. - reče drugi vojnik smejući se.

- Na sve bre gledaš pesimistički! Daj, ima valjda i sreće za nas u nastojećim događajima.

- Slažem se. Da nas ovako smrdljive sahrane kraj puta, pa da nam prosjaci pale sveće. - dodade prvi vojnik, te sva trojica prasnuše u smeh.

- Eee, u ovakvim trenucima mi nedostaje kuća... - reče prvi vojnik čim prestade sa smejanjem. - Jeli, dajguzi, nedostaje li vama išta? Ili iko?

- Meni jedna osoba nedostaje. - dobaci treći vojnik, te , onako sedeći, podiže glavu u vis. Teme glave mu je dodirivalo zid rova.

- Pa, Gvozdene, druže moj, ko bi ta osoba bila? Mislim, ako nije tajna? - upita ga prvi vojnik, uspravivši se tako da je delom mogao da vidi teren napolju.

- Eh, tu priču nisam mislio da ću da ikom pričam skoro... - odgovori mu treći vojnik, te opet savi glavu i izvadi sliku iz džepa. Bila je izgužvana i savijena na par mesta.

- Sve je počelo pre nekih sedam godina...